Podnet zahtev

Dan 15.03.2011. godine

Dan dužničkog ropstva je počeo. Ovoga dana smo prodali dušu đavolu i ušli u proceduru za sticanje statusa roba u narednih 30 godina. Znam, znam da nije poučno i nije preporučljivo mladim ljudima razbijati iluzije da je svet lep, dobar, da svetom teče med i mleko, cveta cveće...itd. Ali sa druge strane to je tako i drugačije ne može. Jednostavno ne vidimo način da se skućimo i steknemo sebi neko parče nekretnine koje ćemo zvati svoj dom osim ovoga. Nisam rođen bogat, tata mi nije sultan od Bruneja niti Moamer El Gadafi. Niti mnogima od vas. Dakle moramo da se snalazimo kako znamo i umemo. E pa kad je tako, i kada u svojim glavama prelomite neke stvari, onda samo hrabro. Nema dalje. Samo napred. Nikako nazad. Nađite sebi neku mantru koju će te da ponavljate kao Štrbac u filmu „Sećaš li se Doli Bel“. Znate ono: „Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem“. I obavzno pred ogledalom. Haha.

Znate li zašto su Japanci tako uspešni. Zato što kada se svako jutro probude, pogledaju se u ogledalo, opale glavom u zid i viknu „Japan, Japan, Japan“. Pa na posao. Tako i ja. Svako jutro opalim glavom u zid i kažem: „Japan, Japan, Japan“. Šta ste mislili, da ću da kažem „Srbija, Srbija, Srbija“. Eeeee, malo ste se zeznuli. Pa opšte je poznato da tim koji dobija ne treba menjati.

Nego šalu na stranu, bez obzira na gore izneto, zaista mi je drago što smo se ipak i pored svih poteškoća odlučili na ovako nešto. Verujte mi na reč. Veliki je to korak za čoveka, a mali za čovečanstvo. Ili tako nekako beše. Jednostavno ne damo da nas život porazi. Želimo da za sebe i svoju decu ( da, da žena je ponovo trudna ) ostavimo nešto, da im steknemo nešto, i da dok ta kuća bude rasla, uživamo u svakom momentu njenoga nastanka. Da uživamo u svakom detalju koji budemo na nju postavili, svakom komadu nameštaja i svakom kuhinjskom elementu, svakoj WC šolji ( dobro, dobro samo muškarci uživaju na WC šolji i to je opštepoznato ) koju budemo postavljali. Želim da moja deca trče dvorištem, da se igraju, da uživamo u roštilju koji je u planu da se ozida na terasi, pa da se okupimo da slavimo slave i dečije rođendane, da muškarci „bleje“ neobavezno, da žene u hladovini terase vezu goblene i štrikaju ( hahaha kad bi to bilo tako ).

E zbog toga svega ovo nam ne pada tako teško. Ne bi trebalo ni vama. Borite se i živite svoj život. Stičite za sebe i svoju decu. Gradite i zidajte moji prijatelji, a onda kada izgradite, ozidate i omalterišete vaše domove, onda uživajte u svakom momentu koji vam život nosi, ali uvek u glavi imajte na umu da te rate neko treba da vrati. Neka vam ta „mala sitnica“ bude stalno u glavi, da vas podseća.

Do tada „Čvrstina vere, čistota duše, čestitost života. I samo napred.