Промена намене пољопривредног у грађевинско земљиште

У овом тексту описаћу промену намене пољопривредног у грађевинско земљиште, уз напомену да укупна вредност која се на крају плаћа зависи од општине односно града.

Прво и основно - захтев за промену намене пољопривредног земљишта могу да поднесу сва физичка или правна лица.

Свака јединица локалне самоуправе на своме сајту требала би да има пример обрасца захтева, или се исти може преузети у згради општине. 

Најчешћа документација која вам е неопходна за промену намене пољопривредног земљишта је:

1. попуњен захтев
2. копија плана – не старија од 6 месеци;
3. Извод из листа непокретности – не старија од 6 месеци;
4. Информација о локацији или локацијски услови;
5. Ситуациони план или извод из пројекта;
6. Доказ о промени намене, односно врсти земљишта из пољопривредног у грађевинско, ако је изврешена на основу закона, планског документа или одлуке надлежног органа до 15.јула 1992. године;
7. доказ о уплати административних таксе;
8. Извод из АПР – за правна лица.

Након тога свака јединица локалне самоуправе има своје трошкове за промену намене, са својим бројевима текућег рачуна на који се врше уплате такси, о чему се ваља распитати или путем сајта или на лицу места.

Након тога утврђује се обавеза плаћања или ослобађање од накнаде у складу са чланом 46. и 47. Закона о накнадама за коришћење јавних добара („Службени гласник РС“ број 95/2018).

Колика је укупна висина накнаде утврђује се увидом у акт јединице локалне самоуправе који се односи на утврђивање просечних цена квадратног метра одговарајућих непокретности за утврђивање пореза на имовину а који доноси надлежни орган јединице локалне самоуправе ( Општинско или Градско веће или Скупштина општине односно града ). Могуће је послати пре тога писмени захтев Одељењу локалне пореској администрацији да, на основу основице за порез на имовину у години која претходи години у којој је поднет захтев, утврди висину тржишне вредности предметног земљишта и процену достави надлежном органу. 

Након што процена стигне врши се обрачун висине накнаде (50% од процењене вредности обрадивог пољопривредног или грађевинског земљишта, на дан подношења захтева) или

ослобађање од обавезе плаћања што се констатује решењем.

Износ накнаде утврђен решењем се уплаћује на одговарајући уплатни рачун а поред решења надлежан орган издаје и потврду о уплаћеном износу. Решење се издаје у року од 30 дана или дуже, у зависности од сложености поступка.

GREJANJE I KREČENJE

U našem sređivanju potkrovlja dođosmo i do dana kada je trebalo da se odradi druga ruka lakiranja parketa, uradi grejanje, odnosno da se “nakače” radijatori na već postojeće izvode, obzirom da smo onomad, kad smo radili kuću, spremno odradili i taj deo. Tačnije provukli smo alu plex cevi i kroz pod na potkrovlju, odradili razdelnik, povezali sve, i sada je bukvalno bilo potrebno kupiti radijatore, okačiti ih o zid i povezati na sistem.

U pogledu parketa, već sam na blogu pisao o tome, pa ne bih da se ponavljam, nego ovde kačim samo slike finalnog proizvoda, nakon što je urađena druga ruka lakiranja.

Što se radijatora tiče, kupljena su četiri panelna radijatora “Termolux Classic” T-22 u dimenzijama 500 x 1600, 600 x 1200 i 600 x 1600 ( 2 komada ) u “Energy net” u Šidu, zajedno sa propratnim materijalom kao i četiri termo glave “Caleffi” serije 204.

Veoma brzo majstori su namestili sva četiri radijatora, dok sušač za kupatilo nismo uzimali jer neko vreme nemamo nameru da sređujemo gornje kupatilo, osim ako ne uleti neki ekstra dodatni keš koji bi stvari mogao da pogura u tom smeru.

Nakon što je sistem spojen, puštena voda, upaljena je i peć pokazalo se da je sve u redu, pa je red došao i na krečenje potkrovlja, a rezultati su vidljivi na slikama koje postavljam.

Specifikacija troškova za grejanje je sledeća:

- radijatori, termo glave I ostalo 44.089,65 dinara

- ruke 80 EUR ili 9.440,00 dinara

Specifikacija troškova krečenja

- materijal 6.000,00 dinara

- ruke 17.000,00 dinara

Ostalo je da se urade gazišta za stepenište, za koja postoji pripremljenja hrastova daska, da se uradi ograda za potkrovlje, kako klinci ne bi slučajno popadali, da se stavi nameštaj i to bi bilo to što se potkrovlja tiče.

Ove godine predviđeni su radovi na terasi i ulazu, stavljanje okapnica na prozore i limnova na ogradu i betonske stubove ograde, i to bi za ovu godinu trebalo da bude to.

Parket

Nakon radova na potkrovlju, neko veme se čekalo, pa kada su finansije dozvolile, trknuh do Višnjićeva, rodnog mesta Filipa Višnjića, u firmu koja pravi jako dobar i jako kvalitetan parket.

Ime firme je "Quercus robur" a vlasnik je jako dobar čovek sa kojim sam imao jako lepu saradnju u prošlosti.

http://www.parket-ostojic.com

Kao i kada sam radio prizemlje, tražio sam da kupim 3. klasu parketa, jer volim tu šaru koju drvo ima, te razlike u boji, teksturu koja je promenjljjva...

Elem, naručeno je oko 60m2 a imao sam i par pakovanja koja su mi preostala od radova u prizemlju, pa smo sve to iskombinovali, a deo smo iskoristili i za podest između prizemlja i potkrovlja.

Mislim da je sve ovo jako dobro ispalo.

Išao sam na dimenziju koja je bila i u prizemlju.

Majstor je bio isti kao i u prizemlju, jer ekipu koja dobro radi i donosi pobede ne treba menjati.

Cena za parket je bia "kao za mene" jer sam stara mušterija, tako da sam jako zadovoljan.


Specifikacija troška:

Parket              60.000 dinara

Materijal         14.692 dinara

Ruke:              42.480 dinara iliti  360 EUR

Sređivanje potkrovlja

Došao je i dan kada bih mogao da napišem i koji reč o sređivanju potkrovlja koje smo obavili početkom septembra meseca 2018. godine.

Puno privatnih obaveza me je odvuklo od pisanja tekstova na blogu, a i kako to obično biva u zemlji Srbiji, nedostatak para koji sve nas mori me je "ukočio" na neko vreme od radova na kući.

Elem, radovi su nastavljeni u septembru mesecu, posle povratka sa letovanja, i dogovoreno je da se uradi komplet izolacija potkrovlja sa spuštanjem plafona.

Slike radova su mi ostale na kompu koji je trenutno neaktivan, ali se nadam da će uskoro biti stavljen u funkciju, pa ću ih postovati u ovom tekstu.

Uglavnom, kada smo počeli radove, dogovor je bio da se odmah radi i led rasveta, jer ako sam nešto kao klinac mrzeo su oni kućni lusteri koji ti vise sa plafona, pa ako je neko veći od gostiju obavezno bi lupao glavom o njih, sijalice su im stalno pregorevale, pa se događalo da je soba s vremena na vreme u nekom polumraku, a nisi kao mali mogao ni da se čestito zaigraš jer si stalno kontao da ćeš da ga polupaš.

I tako smo se odlučili za led rasvetu.

Kako smo već prilikom građenja kuće ispod crepa iščo sa folijom i "podaščali" je OSB pločama, sada je ostalo samo da se mineralna vuna zavuče između rogova, postavi konstrukcija, odradi plafon, a i na sam plafon smo stavili 10cm mineralne vune jer imam međuprostor između krova i plafona koji nije veliki, više je kao neki mali "tavanac" koji prosto čeka da ga napunim beskorisnim stvarima koje mi se stalno vrzmaju po kući, i koje čovek stalno šuta ili o njih zapinje.

Mineralna vuna je bila "Knauf"-ova, a stavljana je naravno i parapropusna folija.

E sad, sa majstorom je bilo pogođeno i gletovanje u dve ruke, komplet potkrovlja, što je naravno uticalo i na krajnju cenu radova, jer je isti majstor radio izolaciju potkrovlja, spuštanje plafona i gletovanje.

Što se tiče led osvetljenja, uzimao sam led panele od 12W i 6W i kombinovao ih po dečijim sobama kao i po hodniku. Ideja je bila da se dobije dobro osvetljenje, pogotovo u dečijim sobama, kako bi im sobe bile dobro osvetljene.

Specifikacija troškova bila bi sledeća:

Spuštanje plafona, izolacija, gletovanje soba i plafona:

Materijal     94.776,50 dinara
Ruke:          84.000,00 dinara ili ti 700EUR

TOTAL: 178.776,50 dinara


Led rasveta potkrovlja:

Materijal     14.710,00 dinara
Ruke:            6.000,00 dinara


TOTAL:      20.710,00 dinara


Slike gotovog potkrovlja okačići za koji dan, a slike radova čim se dokopam drugog kompa, i gledaću da ih objavim u novom postu.

GREJANJE – iskustva posle tri sezone

Evo posle nekog vremena moje neaktivnosti na blogu da „izbacim“ tekst o iskustvima grejanja nakon tri sezone. Prva je bila u kući koja nije bila izolovana, sa ugrađenom PVC stolarijom, a nakon toga naredne dve sezone je kuća bila izolovana – stiropor „8“.

Šta reći...razlika se i vidi i oseti. Naime, peć je gusana, SOLID THERM, tropromajna, sa tri horizontalna prolaza dimnih gasova. Na peć je „nakačen“ bojler od 80l vode za kućnu upotrebu jer sam želeo da iskoristim toplotu za dogrevanje vode.

Prve godine sam kupio 20m drva, hrasta, i sve potrošio, a naredne dve oko 15, 16m i to 10m hrasta i 5-6m grabove leževine koja dobro gori i veoma brzo nabija temperaturu u sistem ali nije za stalno loženje. Nakon stavljanja izolacije, u podrumu na kraju sezone ostane po 1-2m drva, s tim da ja sada ovom kombinacijom grejem oko 65-70m2 donjeg prostora kuće jer je potkrovlje nesrećeno, tačnije sistem za grejanje je razvučen ali nisu radijatori postavljeni.

Dobra stvar je i izolacija poda i prizemlju i poda u potkrovlju, čime je donji deo izdvojen i ušuškan u odnosu na gornji jer krov nije izolovan ( radove, a samim tim i tekstove očekujte ove godine, ako Bog da ).

Peć se u ekspolataciji jako dobro pokazala jer ima zaista jako veliko ložište, pa ja drva sečem na „dva reza“ a ne na tri kako je uobičajeno. Dakle u nju bez problema može da stane cepanica od 45-50cm, što mi omogućava da više vremena ne ložim. Inače ima 7 članaka.

Mana je što kako god ložiš u kući bude solidno toplo jer je u ovom momentu peć predimenzionirana za sistem ( ne grejem gore ), ali kako sam već rekao, kada se reši potkrovlje ove godine, sve bi trebalo da dođe na svoje i mislim da ću ukupno oko 135m2 stambenog prostora moći da zagrejem sa 15,16m2 drveta ali maksimalno do 20m2, što svakako zavisi i od spoljne temperature u zimskom periodu.

Bojler sa dva izmenjivača takođe se dobro pokazao, pa tako u zimskom periodu, kada grejanje radi u „full-u“ se bojler ni ne pali na struju, već samo koristi toplotu peći za zagrevanje vode. Na mesečnom nivou to je, što se struje tiče, bitno, a svakako potrošnja struje ide „dole“ i na osnovu toga što sam po kući počeo da ugrađujem led rasvetu gde god stignem.
Problem koji imam vezan je za odžak, odnosno za njegovo zapušavanje. Tačnije, prve godine, kada kuća nije bila izolovana to je bilo izraženo jer u gornjem delu, između prizemlja i potkrovlja, u delu ploče plafona pravio se hladan most, jer se tu vruć vazduh iz peći hladio i stvarao „čep“, ali sa stavljanjem izolacije stvar se dobrano popravila, tako da je problem manji, ali i dalje postoji upravo jer se potkrovlje ne greje. Rešavanjem gornjeg dela kuće, i kačenjem radijatora od ove godine očekujem da se i ovaj problem svede na najmanju moguću meru.

Razmišljanja dalje idu na ugradnju gorionika na pelet i prebacivanje na ovaj sistem grejanja koji daje određeni konfor, ali je cena peleta skočila u poslednje godinu-dve, čime samo potvrđujemo da smo čudan narod koji svaku novotariju pokušava papreno da naplati. Svojevrstan paradoks – sve više korisnika peleta, sve više proizvođača, i umesto da cena bude manja ona se osetno povećava iz godine u godinu. Čudo, s obzirom da svi znamo kako se i od čega pelet pravi. A ispada da se pravi od zlata.

Ukoliko to ne „prođe“ možda je rešenje i jedan rezervoar sa vodom u razmeri – na 1kw kotla 25l vode, gde bi peć koristio u „full“-u za grejanje vode, pogotovo u prelaznom periodu, a potom dan-dva prekid loženja, ali o tom potom. Svakako da ima tri izmenjivača ili bar dva – jedan za zagrevanje putem kotla a drugi – možda za koji solarni panel.

U svakom slučaju – dosta sam zadovoljan uz nameru da u nekom narednom periodu i to poboljšam u skladu sa mogućnostima kako bi se trošak grejanja sveo na najmanju moguću meru. Naravno u skladu sa našim, „srpskim uslovima i platama“.

BIJELJINA "TROPHY“ ( VOZIO SAM DEFENDERA!!!!) ADVENTURE

Veliku zahvalnost za ovo naše jučerašnje putešestvije dugujem mome kumu Jovici Babiću i njegovom bratu Slavenu, a naklon do zemlje ljudima iz Tehničkog remonta Bratunac ( TRB ) koji su obavili sjajan, da ne kažem vrhunski posao jer su iz mrtvih podigli jednu urbanu legendu među 4x4 vozilima, Land Rover Defendera.

Od njega su napravili ultimativnu mašinu stvorenu za uživanje. Ali ne za uživanje ispred lokalnih kafića gde današnja dokona mladež provodi većinu svoga vremena, već za pravo uživanje. U prirodi. Blatu. U šumi toliko gustoj da ne vidiš put ispred sebe. Na tren, ali samo na tren juče sam se osetio kao član neke ekspedicije, kao učesnik velikog Camel Trophy relija, ili kao G4 Challenge relija.
I jednom i drugom zajedničko je jedno. Land Rover koji učesnici voze.

Da ne zaboravim da pozdravim i kumovog prijatelja Mitra, sjajnog čoveka koga sam imao priliku da upoznam i koji je takođe dobrim delom zaslužan za izgled ovog, slobodno mogu da kažem, borbenog vozila. Ako su ljudi iz Tehničkog remonta u Bratuncu srce tima koje je pripremilo ovu mašinu, onda je Mitar sigurno njegov mozak, „master mind“ operacije Defender.

Naravno, veliki pozdrav za Dačija i njegovog matorog što su nam se juče pridružili i bili deo ekipe.
Velika pohvala za dva najmlađa učesnika ove avanture. Kumovog sina Marka i moga sina Aleksu koji su stojički izdržali sva iskušenja na koja sam ih, vozeći ovo čudo bacio, i koja su stisnula zube u bila hrabra i kada su kao ping pong loptice skakala po gepeku, i kada smo se zaglavili u šumi, jer su pokazali da su dostojni jednog ovakvog putešestvija.

I da se razumemo nešto.

Vozio sam ja i juče i prekjuče i BMW 520d „ganjc nov“.

Šta da kažem.

„Booooringgggg“.

Jedno dosadno i neinventivno vozilo u kojem se čovek oseća toliko ušuškano, kao da sedi u dnevnoj sobi u omiljenoj fotelji i gleda TV. Sam se pali, sam se gasi na semaforu ( start-stop sistem ), nema ključa da ga „uturiš“ u neku kontakt bravu, pali se i gasi na neka dugmeta, menjač neki patrljak, motor se ne čuje kada radi na leru jer mu zvučna izolacija prigušuje i najmanji zvuk motora...ma lepo kažem – ne „prima“ se to na mene. Svaka čast Nemcima, jeste to premijum, ali za mene nije to to. Nema on ono nešto, neku „magiju“ koja mene pokreće.

Defender je nešto sasvim drugo. Ovaj je rođen 1994. godine, toliko rustičan, zastareo, demode, sa motorom od 2.500cm3 koji kada radi možeš da mu prebrojiš taktove. Ručica menjača k‘o skinuta sa Dajca, kad radi u leru brunda poput nekog mede. U njemu mesta za 9 ljudi, pa mož‘ celu familiju da potrpaš u njega sa sve starcem i taštom i upustiš se u ultimativnu avanturu daleko od normalnih puteva i civilizacije.

E, da. Ima i kontakt bravu. I to sa leve strane. Kao Porše i jedna njegova „drugarica“ poreklom iz Rusije. Lada Niva.

I dok ona ima tri ručice – menjač, reduktor i blokadu diferencijala, Defender ima samo dve. Menjač i jednu manju na kojoj se nalaze reduktor i blokada diferencijala.
Ali su sve to ljudi iz TRB iliti Tehničkog remonta Bratunac tako dobro uklopili, restaurirali, vratili mu onaj originalni šmek i šarm da bih bez razmišljanja uvek odabrao ovo i ovakvo vozilo ispred bilo kog napucanog iz „premijum trojke“ iliti „svetog nemačkog trojstva“ ( osim možda Mercedesa G klase ).

I što je najbolje, kada ovakav jedan auto parkirate pored bilo kog iz „trojstva“, opet će vaš LR biti upadljiviji, pogledi će ići više ka njemu, jer ovakav auto jednostavno nema šanse da ne upadne u oči.
Dvadeset prvi vek je sigurno vek progresa, novih tehnologija u svim sferama života. Pa i u automobilskoj industriji. Veliki broj ljudi danas prihvata taj progres kao nešto normalno i svakodnevno, uobičajeno. I dok su Merdeces sa svojom G klasom, Toyota sa svojin Land Cruser verzijama, i delimično Nissan Patrol, prihvatili progres kao nešto neminovno, pa su u skladu sa tim postali luksuzni automobili za koje vam je greota da ih akate po gudurama, Defender je taj progres tek malo „očešao“ u smislu klima uređaja ili kožnih sediša za one koji to preferiraju, dok je suština ostala ista.

„Idem gde hoću i prolazim kako hoću."

Nekome je automobil samo komad lima, prevozno sredstvo od tačke A do tačke B, nekome opet statusni simbol koji sebi može da priušti, a koji oslikava njegov položaj u društvu, a nekom jednostavno potreba.

Međutim postoji i poseban soj ljudi, avanturista u duši i srcu kojima nije bitno da li automobil ima 100 vazdušnih jastuka, da li troši kao upaljač, da li će za njime da se osvrću mlade curice, a klinci na ulici zagledaju „koliko je graviran“...itd.

Za te i takve ljude jedan od najprepoznatljivijih „brendova“ na svetu je pogađate, Land Rover Defender. Pored Mercedesa G klase ( stare ), Toyote Land Cruser, Nissana Patrola, I zašto ne Lade Nive, jedan od relikata davno zaboravljenih vremena, ali isto tako i jedan od još retkih automobila sa „zrncem duše“ koji omogućuje onom ko ga vozi da uživa u svakom momentu kada se u njemu nalazi.
Da se odmah razumemo, ima Land Rover da ponudi nešto i za razmaženu klijentelu koja hoće „svilu i kadifu“, ali je za to zaduženo drugo odeljenje kome će obratio i Džems Bond. Defender je bio i ostao ( do kraja, u ovom slučaju 2015. godine ) jedna od poslednjih oaza u pustinji, izvor dečijeg ushićenja, avanturizma i želje da se sami, ili sa porodicom otisnete gde god poželite, kako u ovoj našoj maloj Srbiji, tako i šire, kud god vas put navede.

Istinski hard core fanovi razočarani su odlukom da se Defender prestane proizvoditi, ali masovna produkcija i težnja za što većim i bržom zaradom, i sa druge strane potreba da auto bude što bezbedniji doveli su do skorog gašenja proizvodnje ove legende.

Danas na svetu kotrljaju se sigurno bolji i bezbedniji automobili, sa manjom kubikažom, više KS, potrošnjom od 1l/100km, ali će duh ovoga automobila živeti dokle god na kugli zemaljskoj postoje ljudi koji vole avanturu, kojima ne smeta malo blata i vode, koji ne žele da svoje zadnjice postave u kožu, svilu i kadifu ( iako postoje I Defenderi koji imaju sve nabrojano ), nego žele „krv, znoj i suze“ u terenskom svetu, da se figurativno izrazim.

Da bude odmah jasno. Land Rover Defender je daleko od savršenstva. U modernom dobu koje više ceni tablet performanse od muževnosti, mesta za njega nema, što je očigledno velika šteta, jer i ovakav kakav je ipak izaziva ono dečačko uzbuđenje kod ljudi koji vole avanturu, ima onu neku patinu, zrači i podseća na vreme kada smo mi malo stariji bili klinci i čitali o Camel Trophy-ju, maštali da i mi jednoga dana budemo deo neke ekspedicije. Malo je danas takvih automobila koji mogu u meni da stvore "ono nešto, savršeno" efekat.

Kuda je sve ovaj naš junak juče prošao ostaće samo za priču.

Ostvario mi se jedan od klinačkih snova, da vozim jedno ovakvo čudo, i da se na trenutak osetim kao neki avanturista, da budem dete kome su roditelji poklonili omiljenu igračku da se sa njome igra. A i kum Jova je zaista bio oduševljen posle jedne ovakve avanture, pa je dogovor da je možda ponovimo u neko dogledno vreme. Jer vožnja jednog ovakvog vozila je kao vožnja na regati od Janje do Pavlovića mosta ( ko je bio, a znam da nas je dosta bilo, znaće o čemu pričam ). Gde god smo se zaustavili sa Defenderom bili smo predmet pažnje lokalnog stanovništva.

A ekipa pored restorana na Drini sa ultra-mega-giga besnim kolima i „opasnim pogledima“ je verovatno mislila da smo policija koja je došla da ih hapsi. Jedan meštan u Amajlijama je bio još bolji kada me je pitao: „Jaooooj pa ovo je đavo auto. Pa gde pođoste sa njim?“

Ovo je bila jedna beskompromisna avantura posle koje se čovek vraća kući blatnjav i štrokav, čekajući da žena krene da ga psuje zbog količine blata koje uneseš u kuću ( svoju ili kumovu ), ali posle koje ti je puno srce i duša, a baterije za životne probleme toliko napunjene, da možeš da im se nasmeješ u lice i kažeš im:

„Izađite mi na crtu ako smete“

Još jednom, hvala ti kume, hvala ti Slavene, hvala ti Mitre, i duboki naklon za ljude iz Tehničkog remonta u Bratuncu.

JUBILEJ

JUBILEJ

Povod za ovaj tekst ovoga puta neće biti ništa što je direktno vezano za samo građenje kuće nego jedna neformalna, drugarska proslava 200.000-og pregleda moga bloga „Gradim kuću“ i moja želja da se zahvalim svim ljudima koji su za vreme građenja, koje uzgred budi rečeno još nije završeno, slali što mailove, što poruke, podržavali ovaj moj neimarski rad i trud.

Želeo sam da u ovom blogu obuhvatim sve ono na čega se mora obratiti pažnja počev od prvog papira za kredit, realizacije kredita, građevinskih papira, projekta...itd.

Mislim da je vredelo, čak šta više siguran sam da jeste. Kako zbog mene i moje porodice koja je bila uz mene sve ovo vreme radova, pomažući u svakom segmentu izgradnje, tako i zbog vas dragi moji čitaoci. Moja radost je utoliko veća ako je ovaj moj blog bio jezičak na vagi, ono pero iz crtanih filmova koje dovede do prevage da se, umesto u kupovinu stana, upustite u izgradnju kuće.

Neki od vas dolazili su do mene, neki su mi pisali, bilo je tu ideja da se i snimi neka emisija za RTV povodom građenja, i hvala ponovo svima vama jer ova cifra, ova brojka govori mi da sam svo ovo vreme bio na pravom putu da učinim ono što želim...da pomognem. Nadam se da jesam.

Nedavno sam pričao sa jednim majstorom pa smo se smejali kad sam mu rekao da bih tek kod negde treće ili čak četvrte kuće konačno napravio sebi kuću kakvu želim, bez nekih mana. To su naprosto stvari koje čovek ne vidi u momentu kada gradi kuću, a koje se možda kasnije pojave pa svi pomislimo: „Kud nisam drugačije napravio ili uradio ovo ili ono“. To osećanje u međuvremenu brzo zameni neka unutrašnja radost da si nešto i ti u životu sam uradio, kao nekada naši roditelji u nekim drugim, po meni boljim i sretnijim vremenima, bezbrižnijim, i sa manje glavobolje. Međutim neću ovde o tome, jer malodušnosti ovde danas mesta nema.

Danas je razlog za jedno mini virtuelno slavlje, i slavlja će biti.

Nešto što uz svakog neimara koji krene na ovaj put mora da postoji ( pored debelih finansija i živaca ) je podrška najbližih. Porodice i prijatelja.

Hvala Bogu što ih oboje imam. U izobilju. Porodica je „standard“ koji je uvek tu, neka „sigurica“, da ne kažem „sigurna luka“, ali je jako bitna i ta podrška prijatelja, u nekim momentima i pomoć ( čuveni bauštel, u mome slučaju kod izlivanja staza ) koja se skoro uvek pretvori u dobro zezanje i provod uz koji se neke stvari lagano prebrode.

Hvala vam dragi moji prijatelji što postojite i svakoga dana podsećate me svojom brojnošču da i pored teških trenutaka koje nam život uvek nameće, uvek se nađe neki od vas, a često i više vas koji svojim pozitivnim razmišljanjem i vibracijama „ispeglate“ po neki put loš osećaj u duši, gorak ukus u ustima, jednostavno što životu dajete smisao.

Život bez onih pravih i iskrenih prijatelja je isprazan, dosadan i melanholičan. Hvala vam još jednom. Od srca. Jer i vaša podrška utkana je u ovih 200.000 otvaranja ovoga bloga.

Da se ne bih puno rasplinuo, jer nešto mora da se kaže i na 500.000-om otvaranju, a kako sam obećao virtuelno veselje, malo Robbie Wiliamsa i njegove čuvene pesme „Let me entertain you“.

Veliki pozdrav.