Veliku zahvalnost za ovo naše jučerašnje putešestvije dugujem
mome kumu Jovici Babiću i njegovom bratu Slavenu, a naklon do zemlje
ljudima iz Tehničkog remonta Bratunac ( TRB ) koji su obavili
sjajan, da ne kažem vrhunski posao jer su iz mrtvih podigli jednu
urbanu legendu među 4x4 vozilima, Land Rover Defendera.
Od njega su napravili ultimativnu mašinu stvorenu za uživanje. Ali ne za uživanje ispred lokalnih kafića gde današnja dokona mladež provodi većinu svoga vremena, već za pravo uživanje. U prirodi. Blatu. U šumi toliko gustoj da ne vidiš put ispred sebe. Na tren, ali samo na tren juče sam se osetio kao član neke ekspedicije, kao učesnik velikog Camel Trophy relija, ili kao G4 Challenge relija.
I jednom i drugom zajedničko je jedno. Land Rover koji učesnici voze.
Da ne zaboravim da pozdravim i kumovog prijatelja Mitra, sjajnog čoveka koga sam imao priliku da upoznam i koji je takođe dobrim delom zaslužan za izgled ovog, slobodno mogu da kažem, borbenog vozila. Ako su ljudi iz Tehničkog remonta u Bratuncu srce tima koje je pripremilo ovu mašinu, onda je Mitar sigurno njegov mozak, „master mind“ operacije Defender.
Naravno, veliki pozdrav za Dačija i njegovog matorog što su nam se juče pridružili i bili deo ekipe.
Velika pohvala za dva najmlađa učesnika ove avanture. Kumovog sina Marka i moga sina Aleksu koji su stojički izdržali sva iskušenja na koja sam ih, vozeći ovo čudo bacio, i koja su stisnula zube u bila hrabra i kada su kao ping pong loptice skakala po gepeku, i kada smo se zaglavili u šumi, jer su pokazali da su dostojni jednog ovakvog putešestvija.
I da se razumemo nešto.
Vozio sam ja i juče i prekjuče i BMW 520d „ganjc nov“.
Šta da kažem.
„Booooringgggg“.
Jedno dosadno i neinventivno vozilo u kojem se čovek oseća toliko ušuškano, kao da sedi u dnevnoj sobi u omiljenoj fotelji i gleda TV. Sam se pali, sam se gasi na semaforu ( start-stop sistem ), nema ključa da ga „uturiš“ u neku kontakt bravu, pali se i gasi na neka dugmeta, menjač neki patrljak, motor se ne čuje kada radi na leru jer mu zvučna izolacija prigušuje i najmanji zvuk motora...ma lepo kažem – ne „prima“ se to na mene. Svaka čast Nemcima, jeste to premijum, ali za mene nije to to. Nema on ono nešto, neku „magiju“ koja mene pokreće.
Defender je nešto sasvim drugo. Ovaj je rođen 1994. godine, toliko rustičan, zastareo, demode, sa motorom od 2.500cm3 koji kada radi možeš da mu prebrojiš taktove. Ručica menjača k‘o skinuta sa Dajca, kad radi u leru brunda poput nekog mede. U njemu mesta za 9 ljudi, pa mož‘ celu familiju da potrpaš u njega sa sve starcem i taštom i upustiš se u ultimativnu avanturu daleko od normalnih puteva i civilizacije.
E, da. Ima i kontakt bravu. I to sa leve strane. Kao Porše i jedna njegova „drugarica“ poreklom iz Rusije. Lada Niva.
I dok ona ima tri ručice – menjač, reduktor i blokadu diferencijala, Defender ima samo dve. Menjač i jednu manju na kojoj se nalaze reduktor i blokada diferencijala.
Ali su sve to ljudi iz TRB iliti Tehničkog remonta Bratunac tako dobro uklopili, restaurirali, vratili mu onaj originalni šmek i šarm da bih bez razmišljanja uvek odabrao ovo i ovakvo vozilo ispred bilo kog napucanog iz „premijum trojke“ iliti „svetog nemačkog trojstva“ ( osim možda Mercedesa G klase ).
I što je najbolje, kada ovakav jedan auto parkirate pored bilo kog iz „trojstva“, opet će vaš LR biti upadljiviji, pogledi će ići više ka njemu, jer ovakav auto jednostavno nema šanse da ne upadne u oči.
Dvadeset prvi vek je sigurno vek progresa, novih tehnologija u svim sferama života. Pa i u automobilskoj industriji. Veliki broj ljudi danas prihvata taj progres kao nešto normalno i svakodnevno, uobičajeno. I dok su Merdeces sa svojom G klasom, Toyota sa svojin Land Cruser verzijama, i delimično Nissan Patrol, prihvatili progres kao nešto neminovno, pa su u skladu sa tim postali luksuzni automobili za koje vam je greota da ih akate po gudurama, Defender je taj progres tek malo „očešao“ u smislu klima uređaja ili kožnih sediša za one koji to preferiraju, dok je suština ostala ista.
„Idem gde hoću i prolazim kako hoću."
Nekome je automobil samo komad lima, prevozno sredstvo od tačke A do tačke B, nekome opet statusni simbol koji sebi može da priušti, a koji oslikava njegov položaj u društvu, a nekom jednostavno potreba.
Međutim postoji i poseban soj ljudi, avanturista u duši i srcu kojima nije bitno da li automobil ima 100 vazdušnih jastuka, da li troši kao upaljač, da li će za njime da se osvrću mlade curice, a klinci na ulici zagledaju „koliko je graviran“...itd.
Za te i takve ljude jedan od najprepoznatljivijih „brendova“ na svetu je pogađate, Land Rover Defender. Pored Mercedesa G klase ( stare ), Toyote Land Cruser, Nissana Patrola, I zašto ne Lade Nive, jedan od relikata davno zaboravljenih vremena, ali isto tako i jedan od još retkih automobila sa „zrncem duše“ koji omogućuje onom ko ga vozi da uživa u svakom momentu kada se u njemu nalazi.
Da se odmah razumemo, ima Land Rover da ponudi nešto i za razmaženu klijentelu koja hoće „svilu i kadifu“, ali je za to zaduženo drugo odeljenje kome će obratio i Džems Bond. Defender je bio i ostao ( do kraja, u ovom slučaju 2015. godine ) jedna od poslednjih oaza u pustinji, izvor dečijeg ushićenja, avanturizma i želje da se sami, ili sa porodicom otisnete gde god poželite, kako u ovoj našoj maloj Srbiji, tako i šire, kud god vas put navede.
Istinski hard core fanovi razočarani su odlukom da se Defender prestane proizvoditi, ali masovna produkcija i težnja za što većim i bržom zaradom, i sa druge strane potreba da auto bude što bezbedniji doveli su do skorog gašenja proizvodnje ove legende.
Danas na svetu kotrljaju se sigurno bolji i bezbedniji automobili, sa manjom kubikažom, više KS, potrošnjom od 1l/100km, ali će duh ovoga automobila živeti dokle god na kugli zemaljskoj postoje ljudi koji vole avanturu, kojima ne smeta malo blata i vode, koji ne žele da svoje zadnjice postave u kožu, svilu i kadifu ( iako postoje I Defenderi koji imaju sve nabrojano ), nego žele „krv, znoj i suze“ u terenskom svetu, da se figurativno izrazim.
Da bude odmah jasno. Land Rover Defender je daleko od savršenstva. U modernom dobu koje više ceni tablet performanse od muževnosti, mesta za njega nema, što je očigledno velika šteta, jer i ovakav kakav je ipak izaziva ono dečačko uzbuđenje kod ljudi koji vole avanturu, ima onu neku patinu, zrači i podseća na vreme kada smo mi malo stariji bili klinci i čitali o Camel Trophy-ju, maštali da i mi jednoga dana budemo deo neke ekspedicije. Malo je danas takvih automobila koji mogu u meni da stvore "ono nešto, savršeno" efekat.
Kuda je sve ovaj naš junak juče prošao ostaće samo za priču.
Ostvario mi se jedan od klinačkih snova, da vozim jedno ovakvo čudo, i da se na trenutak osetim kao neki avanturista, da budem dete kome su roditelji poklonili omiljenu igračku da se sa njome igra. A i kum Jova je zaista bio oduševljen posle jedne ovakve avanture, pa je dogovor da je možda ponovimo u neko dogledno vreme. Jer vožnja jednog ovakvog vozila je kao vožnja na regati od Janje do Pavlovića mosta ( ko je bio, a znam da nas je dosta bilo, znaće o čemu pričam ). Gde god smo se zaustavili sa Defenderom bili smo predmet pažnje lokalnog stanovništva.
A ekipa pored restorana na Drini sa ultra-mega-giga besnim kolima i „opasnim pogledima“ je verovatno mislila da smo policija koja je došla da ih hapsi. Jedan meštan u Amajlijama je bio još bolji kada me je pitao: „Jaooooj pa ovo je đavo auto. Pa gde pođoste sa njim?“
Ovo je bila jedna beskompromisna avantura posle koje se čovek vraća kući blatnjav i štrokav, čekajući da žena krene da ga psuje zbog količine blata koje uneseš u kuću ( svoju ili kumovu ), ali posle koje ti je puno srce i duša, a baterije za životne probleme toliko napunjene, da možeš da im se nasmeješ u lice i kažeš im:
„Izađite mi na crtu ako smete“
Još jednom, hvala ti kume, hvala ti Slavene, hvala ti Mitre, i duboki naklon za ljude iz Tehničkog remonta u Bratuncu.
Od njega su napravili ultimativnu mašinu stvorenu za uživanje. Ali ne za uživanje ispred lokalnih kafića gde današnja dokona mladež provodi većinu svoga vremena, već za pravo uživanje. U prirodi. Blatu. U šumi toliko gustoj da ne vidiš put ispred sebe. Na tren, ali samo na tren juče sam se osetio kao član neke ekspedicije, kao učesnik velikog Camel Trophy relija, ili kao G4 Challenge relija.
I jednom i drugom zajedničko je jedno. Land Rover koji učesnici voze.
Da ne zaboravim da pozdravim i kumovog prijatelja Mitra, sjajnog čoveka koga sam imao priliku da upoznam i koji je takođe dobrim delom zaslužan za izgled ovog, slobodno mogu da kažem, borbenog vozila. Ako su ljudi iz Tehničkog remonta u Bratuncu srce tima koje je pripremilo ovu mašinu, onda je Mitar sigurno njegov mozak, „master mind“ operacije Defender.
Naravno, veliki pozdrav za Dačija i njegovog matorog što su nam se juče pridružili i bili deo ekipe.
Velika pohvala za dva najmlađa učesnika ove avanture. Kumovog sina Marka i moga sina Aleksu koji su stojički izdržali sva iskušenja na koja sam ih, vozeći ovo čudo bacio, i koja su stisnula zube u bila hrabra i kada su kao ping pong loptice skakala po gepeku, i kada smo se zaglavili u šumi, jer su pokazali da su dostojni jednog ovakvog putešestvija.
I da se razumemo nešto.
Vozio sam ja i juče i prekjuče i BMW 520d „ganjc nov“.
Šta da kažem.
„Booooringgggg“.
Jedno dosadno i neinventivno vozilo u kojem se čovek oseća toliko ušuškano, kao da sedi u dnevnoj sobi u omiljenoj fotelji i gleda TV. Sam se pali, sam se gasi na semaforu ( start-stop sistem ), nema ključa da ga „uturiš“ u neku kontakt bravu, pali se i gasi na neka dugmeta, menjač neki patrljak, motor se ne čuje kada radi na leru jer mu zvučna izolacija prigušuje i najmanji zvuk motora...ma lepo kažem – ne „prima“ se to na mene. Svaka čast Nemcima, jeste to premijum, ali za mene nije to to. Nema on ono nešto, neku „magiju“ koja mene pokreće.
Defender je nešto sasvim drugo. Ovaj je rođen 1994. godine, toliko rustičan, zastareo, demode, sa motorom od 2.500cm3 koji kada radi možeš da mu prebrojiš taktove. Ručica menjača k‘o skinuta sa Dajca, kad radi u leru brunda poput nekog mede. U njemu mesta za 9 ljudi, pa mož‘ celu familiju da potrpaš u njega sa sve starcem i taštom i upustiš se u ultimativnu avanturu daleko od normalnih puteva i civilizacije.
E, da. Ima i kontakt bravu. I to sa leve strane. Kao Porše i jedna njegova „drugarica“ poreklom iz Rusije. Lada Niva.
I dok ona ima tri ručice – menjač, reduktor i blokadu diferencijala, Defender ima samo dve. Menjač i jednu manju na kojoj se nalaze reduktor i blokada diferencijala.
Ali su sve to ljudi iz TRB iliti Tehničkog remonta Bratunac tako dobro uklopili, restaurirali, vratili mu onaj originalni šmek i šarm da bih bez razmišljanja uvek odabrao ovo i ovakvo vozilo ispred bilo kog napucanog iz „premijum trojke“ iliti „svetog nemačkog trojstva“ ( osim možda Mercedesa G klase ).
I što je najbolje, kada ovakav jedan auto parkirate pored bilo kog iz „trojstva“, opet će vaš LR biti upadljiviji, pogledi će ići više ka njemu, jer ovakav auto jednostavno nema šanse da ne upadne u oči.
Dvadeset prvi vek je sigurno vek progresa, novih tehnologija u svim sferama života. Pa i u automobilskoj industriji. Veliki broj ljudi danas prihvata taj progres kao nešto normalno i svakodnevno, uobičajeno. I dok su Merdeces sa svojom G klasom, Toyota sa svojin Land Cruser verzijama, i delimično Nissan Patrol, prihvatili progres kao nešto neminovno, pa su u skladu sa tim postali luksuzni automobili za koje vam je greota da ih akate po gudurama, Defender je taj progres tek malo „očešao“ u smislu klima uređaja ili kožnih sediša za one koji to preferiraju, dok je suština ostala ista.
„Idem gde hoću i prolazim kako hoću."
Nekome je automobil samo komad lima, prevozno sredstvo od tačke A do tačke B, nekome opet statusni simbol koji sebi može da priušti, a koji oslikava njegov položaj u društvu, a nekom jednostavno potreba.
Međutim postoji i poseban soj ljudi, avanturista u duši i srcu kojima nije bitno da li automobil ima 100 vazdušnih jastuka, da li troši kao upaljač, da li će za njime da se osvrću mlade curice, a klinci na ulici zagledaju „koliko je graviran“...itd.
Za te i takve ljude jedan od najprepoznatljivijih „brendova“ na svetu je pogađate, Land Rover Defender. Pored Mercedesa G klase ( stare ), Toyote Land Cruser, Nissana Patrola, I zašto ne Lade Nive, jedan od relikata davno zaboravljenih vremena, ali isto tako i jedan od još retkih automobila sa „zrncem duše“ koji omogućuje onom ko ga vozi da uživa u svakom momentu kada se u njemu nalazi.
Da se odmah razumemo, ima Land Rover da ponudi nešto i za razmaženu klijentelu koja hoće „svilu i kadifu“, ali je za to zaduženo drugo odeljenje kome će obratio i Džems Bond. Defender je bio i ostao ( do kraja, u ovom slučaju 2015. godine ) jedna od poslednjih oaza u pustinji, izvor dečijeg ushićenja, avanturizma i želje da se sami, ili sa porodicom otisnete gde god poželite, kako u ovoj našoj maloj Srbiji, tako i šire, kud god vas put navede.
Istinski hard core fanovi razočarani su odlukom da se Defender prestane proizvoditi, ali masovna produkcija i težnja za što većim i bržom zaradom, i sa druge strane potreba da auto bude što bezbedniji doveli su do skorog gašenja proizvodnje ove legende.
Danas na svetu kotrljaju se sigurno bolji i bezbedniji automobili, sa manjom kubikažom, više KS, potrošnjom od 1l/100km, ali će duh ovoga automobila živeti dokle god na kugli zemaljskoj postoje ljudi koji vole avanturu, kojima ne smeta malo blata i vode, koji ne žele da svoje zadnjice postave u kožu, svilu i kadifu ( iako postoje I Defenderi koji imaju sve nabrojano ), nego žele „krv, znoj i suze“ u terenskom svetu, da se figurativno izrazim.
Da bude odmah jasno. Land Rover Defender je daleko od savršenstva. U modernom dobu koje više ceni tablet performanse od muževnosti, mesta za njega nema, što je očigledno velika šteta, jer i ovakav kakav je ipak izaziva ono dečačko uzbuđenje kod ljudi koji vole avanturu, ima onu neku patinu, zrači i podseća na vreme kada smo mi malo stariji bili klinci i čitali o Camel Trophy-ju, maštali da i mi jednoga dana budemo deo neke ekspedicije. Malo je danas takvih automobila koji mogu u meni da stvore "ono nešto, savršeno" efekat.
Kuda je sve ovaj naš junak juče prošao ostaće samo za priču.
Ostvario mi se jedan od klinačkih snova, da vozim jedno ovakvo čudo, i da se na trenutak osetim kao neki avanturista, da budem dete kome su roditelji poklonili omiljenu igračku da se sa njome igra. A i kum Jova je zaista bio oduševljen posle jedne ovakve avanture, pa je dogovor da je možda ponovimo u neko dogledno vreme. Jer vožnja jednog ovakvog vozila je kao vožnja na regati od Janje do Pavlovića mosta ( ko je bio, a znam da nas je dosta bilo, znaće o čemu pričam ). Gde god smo se zaustavili sa Defenderom bili smo predmet pažnje lokalnog stanovništva.
A ekipa pored restorana na Drini sa ultra-mega-giga besnim kolima i „opasnim pogledima“ je verovatno mislila da smo policija koja je došla da ih hapsi. Jedan meštan u Amajlijama je bio još bolji kada me je pitao: „Jaooooj pa ovo je đavo auto. Pa gde pođoste sa njim?“
Ovo je bila jedna beskompromisna avantura posle koje se čovek vraća kući blatnjav i štrokav, čekajući da žena krene da ga psuje zbog količine blata koje uneseš u kuću ( svoju ili kumovu ), ali posle koje ti je puno srce i duša, a baterije za životne probleme toliko napunjene, da možeš da im se nasmeješ u lice i kažeš im:
„Izađite mi na crtu ako smete“
Još jednom, hvala ti kume, hvala ti Slavene, hvala ti Mitre, i duboki naklon za ljude iz Tehničkog remonta u Bratuncu.
Нема коментара:
Постави коментар