JUBILEJ

JUBILEJ

Povod za ovaj tekst ovoga puta neće biti ništa što je direktno vezano za samo građenje kuće nego jedna neformalna, drugarska proslava 200.000-og pregleda moga bloga „Gradim kuću“ i moja želja da se zahvalim svim ljudima koji su za vreme građenja, koje uzgred budi rečeno još nije završeno, slali što mailove, što poruke, podržavali ovaj moj neimarski rad i trud.

Želeo sam da u ovom blogu obuhvatim sve ono na čega se mora obratiti pažnja počev od prvog papira za kredit, realizacije kredita, građevinskih papira, projekta...itd.

Mislim da je vredelo, čak šta više siguran sam da jeste. Kako zbog mene i moje porodice koja je bila uz mene sve ovo vreme radova, pomažući u svakom segmentu izgradnje, tako i zbog vas dragi moji čitaoci. Moja radost je utoliko veća ako je ovaj moj blog bio jezičak na vagi, ono pero iz crtanih filmova koje dovede do prevage da se, umesto u kupovinu stana, upustite u izgradnju kuće.

Neki od vas dolazili su do mene, neki su mi pisali, bilo je tu ideja da se i snimi neka emisija za RTV povodom građenja, i hvala ponovo svima vama jer ova cifra, ova brojka govori mi da sam svo ovo vreme bio na pravom putu da učinim ono što želim...da pomognem. Nadam se da jesam.

Nedavno sam pričao sa jednim majstorom pa smo se smejali kad sam mu rekao da bih tek kod negde treće ili čak četvrte kuće konačno napravio sebi kuću kakvu želim, bez nekih mana. To su naprosto stvari koje čovek ne vidi u momentu kada gradi kuću, a koje se možda kasnije pojave pa svi pomislimo: „Kud nisam drugačije napravio ili uradio ovo ili ono“. To osećanje u međuvremenu brzo zameni neka unutrašnja radost da si nešto i ti u životu sam uradio, kao nekada naši roditelji u nekim drugim, po meni boljim i sretnijim vremenima, bezbrižnijim, i sa manje glavobolje. Međutim neću ovde o tome, jer malodušnosti ovde danas mesta nema.

Danas je razlog za jedno mini virtuelno slavlje, i slavlja će biti.

Nešto što uz svakog neimara koji krene na ovaj put mora da postoji ( pored debelih finansija i živaca ) je podrška najbližih. Porodice i prijatelja.

Hvala Bogu što ih oboje imam. U izobilju. Porodica je „standard“ koji je uvek tu, neka „sigurica“, da ne kažem „sigurna luka“, ali je jako bitna i ta podrška prijatelja, u nekim momentima i pomoć ( čuveni bauštel, u mome slučaju kod izlivanja staza ) koja se skoro uvek pretvori u dobro zezanje i provod uz koji se neke stvari lagano prebrode.

Hvala vam dragi moji prijatelji što postojite i svakoga dana podsećate me svojom brojnošču da i pored teških trenutaka koje nam život uvek nameće, uvek se nađe neki od vas, a često i više vas koji svojim pozitivnim razmišljanjem i vibracijama „ispeglate“ po neki put loš osećaj u duši, gorak ukus u ustima, jednostavno što životu dajete smisao.

Život bez onih pravih i iskrenih prijatelja je isprazan, dosadan i melanholičan. Hvala vam još jednom. Od srca. Jer i vaša podrška utkana je u ovih 200.000 otvaranja ovoga bloga.

Da se ne bih puno rasplinuo, jer nešto mora da se kaže i na 500.000-om otvaranju, a kako sam obećao virtuelno veselje, malo Robbie Wiliamsa i njegove čuvene pesme „Let me entertain you“.

Veliki pozdrav.