Pre nego što se bacim na opis dogodovština od 06. i 07.08.2011. godine samo da napomenem da su radovi na objektu za stanovanje nastavljeni u ponedeljak 08.08.2011. godine. U planu je da se ovih dana odradi kompletno unutrašnje malterisanje od podruma do potkrovlja, da se natkrili terasa po istom principu kao i kuća ( betonski stubovi, venac, drvene grede, folija, OSB ploče, letvice, crep... ), da se pre izlivanja košuljice u koju ide mreža i tvrdi stiropor 3 cm i to u patosu prizemlja i patosu potkrovlja, provuku alu-plex cevi za grejanje te da se odradi grejanje po kući, klasičnog, radijatorskog tipa.
E sad....
Vako je bilo. Dana 07.08.2011. godine zakazana je bila regata u R. Srpskoj koja je kretala „malo više“ Janje, a završavala je podno mosta Pavlovića ćuprija. Šta reći osim da je bilo izvrsno, jedno pravo pozitivno iskustvo, puno pozitivne energije i gomile raznoraznog alkohola koji se pio nemilice što zbog želje za dostizanjem nirvane na Drini, što zbog vrućine koja je tog dana bila nesnosna i koja se nije mogla oterati prostim „umakanjem“ glava u Drinu, nego i kupanjem što na „našoj“ što na „njihovoj“ obali, što bi rekao jedan moj drug.
Naime, jedan od heroja „Ćeifa“ je, onako iz blagog neznanja, pitao mog kuma, starog regataša, skipera i pustolova, gde je sad „naša“ a gde „njihova“ obala. Ali se grdno prevario. Odgovor je brzo usledio: „A koja je to naša, a koja vaša obala leba ti. Sve je to druže moj naše“. I da znate da jeste. Ali nećemo o politici. Idemo dalje.
Pošto ste pročitali u prethodnom tekstu da su prošle godine tri pustolova iz Šida odlučili da uzmu učešće na prošlogodišnjoj regati, i pošto su svoja vrlo pozitivna iskustva preneli svome društvu, veliki je bio broj ove godine zainteresovanih da se otisnu put Semberije, u tople skute R. Srpske, kako bi svojim prisustvom uveličali ovaj događaj.
Na mukama smo mi dragi čitatelji bili koga povesti, a ko će morati da 'ladi novge u lavoru u Šidu. Veliki je bio pritisak i na kraju je odlučeno da 6 ljudi može da dođe iz Šida, jer su i domaćini imali veliki broj zainteresovanih, od kojih su neki na kraju morali da otpadnu.
Sledeća prepreka koja se morala prebroditi je to što su neki od nas hteli da idu dan ranije da prespavaju na Drini u kampu koji je tom prilikom bio improvizovan na njenim obalama, dok su neki želeli da se pojave na sam dan događaja, u nedelju, 07.08.2011. godine. Problem je rešen jer je jedna ekipa krenula sa jednim kolima, a druga je bila na „tihoj vatri“ do sutradan.
Kao i svaki „papučar“ ja sam, jelte, poveo ženu i sina koji su po dolasku u BN ostali kod kume na konaku i kojima sam se i ja negde oko ponoći pridružio. Ali sam pre toga otišao na Drinu sa trojicom drugara, gde smo negde oko 19.00č stigli, i počeli sa raspakivanjem, sređivanjem čamaca, postavljanjem šatora, a bogami i konzumiranju sremskih specijaliteta ( čitaj: kobasica ) koji su se našli na stolu. Slike koje ovom prilikom prate ovaj tekst govore da je veče bilo veselo i da je obećavalo dobar sledeći dan ( pravljena je dobra „podloga“ kako bi pijanci kazali ).
Što se tiče beštije ( čamca )... pa... slike govore više od reči. Radi se o ogromnom čamcu na koji 'ladno može da se natera „jugić“. Ima 6 komora, a pošto se duva nožnom pumpom, i za jednu komoru treba oko 10-15 minuta „stepovanja“, možete misliti koliko je potrebno da se isti naduva i pripremi za plovidbu. I koliko je to mereno u metrima kobasice koja se mora pojesti, i litrama piva, soka, rakije koja se mora popiti da malkoc povrati snagu u „damarima“ što bi kaz'li naši stari.
Pisac ovih redova junački se držao do „u neke“ tamo oko 11.30 kada je rekao „Basta!“ i kolima krenuo put Bijeljine na konak. A put prašnjav, jer se prolazi pored šljunkare koja je u vlasništvu brata našeg fudbalskog asa Save Miloševića. A kiša nije padala. Ljudi moji kakva je to magla. Gomile prašine.
U jednom momentu sam se osetio kao vozač relija „Pariz – Dakar“. Svetla auta ispred mene jedva sam video u magli prašine koju je ostavljao iza sebe. Jedva se dokopah puta, pa pravac grad na spavanje. I da znate nisam se naspavao.
Sutra ujutro valjalo je dočekati drugu ekipu koja je krenula iz Šida i u kojoj je bio jedan pridruženi član. Nostalgičar. Čovek je naš, ali je spletom okolnosti otišao u Australiju davnih godina i zadnjih 15 godina nije bio u Srbiji. Sirotan. On nije bio svestan šta propušta za sve ove godine. Elem, dočekali smo se oko Pavlovića mosta gde smo ostavili kola, da bi nas kuma odvezla do „pustolova iz Janje“. A tamo... gomile ljudi i kola, prikolica i čamaca, majica i zastava. Nađosmo i naše junake. Jedan pogled na njih i nisam mogao da se ne nasmejem. Neki od njih su izgledali kao razbijena vojska. Hmmmm. Dakle noć je bila „borbena“. Posle čujem da su neki išli na „noćno kupanje“, da je pivo popijeno, a Boga mi i rakija, što je značilo da se nove količine moraju dopremiti. Čamci su čekali spremni, šator rasklopljen, stvari složene i razdvojene ( ono što ide u čamac i ono što se vraća kolima ). Jedini peh je bio manji čamac za 6 osoba koji je bio probušen, ali su ga „drinski pustolovi“ okrpili tokom noći i osposobili za plovidbu. Čast da isprobamo kakav je „var“ pripala je nama četvorici. Stvari ukrcane u oba čamca, i u 10.30. masa je krenula uz blagoslov gradonačelnika Miće Mićića, policiju, vatrogasce i ronioce.
Slike govore više od reči. Etapa je bila duga nekih 20km uz jedno organizovano stajanje kod tzv. „Tri dlake“ i individualna stajanja kad se kome prohte, a i kad „priroda pozove“, dakle iz objektivnih razloga.
Drina je toga dana bila dobra, ne puno hladna, tako da je i kupanje bilo moguće, a Boga mi i poželjno, s obzirom da je bila paklena vrućina. „Faktor 30“ delimično je zadovoljio pisca ovih redova, koji dok ovo piše oseća pojedine delove tela gde ruke nisu mogle da dospeju da nanesu „faktora 30“, tako da je tu reš pečen.
U startu su se dva čamca razdvojila, na većem je naravno bila veća grupa ljudi, roštilj, pivo i sve ostalo a na manjem nas 4 smo testirali i reskirali fleku, ali smo za svaki slučaj poneli pumpu, pa kom opanci Tomi i Džeri. A znamo da plivamo. I trezni smo.
Dok regata „teče“ Mića Mićić u svom čamcu obilazi goste i učesnike, kao pravi domaćin, staje i pozdravlja se sa svima. Pivo se toči u nenormalnim količinama. Lav naravno. Roštilji se dime, pente predu, ne čuju se. Dakle dolazi se do „Tri dlake“ i tu pravi stanka od nekih 40 minuta, i lagano nastavlja dalje do Pavlovića ćuprije gde se regata okončava, uz ručak pod šatorom za sve učesnike regate.
Tako je to bilo. Uz slike će biti jasnije.
I da... kupujemo čamac.
Нема коментара:
Постави коментар