Ćeif

Interesantna reč za zadovoljstvo. A ćeifa je u subotu i nedelju zaista i bilo. Ali ne u vezi kuće, već u vezi nečega sasvim drugog.

Radi se o odlasku pisca ovih redova u Bijeljinu na rafting Drinom i pripremu za ovo:

http://www.bijeljinaturizam.org/opcija/btg_novosti/0/36/bijeljinaturizam/Drinska/Regata/-/Bijeljina/2011

Naime, kako su nam u Semberiji kumovi i par drugara, prošle godine, prilikom proslave rođendana moga sina Alekse, pala je prozivka moga kuma o tome da li želim da te 2010. godine uzmem učešća u drinskoj regati koja se svake godine organizuje u Bijeljini i to od Janje do Pavlovića ćuprije. Par godina unazad oni su mene zvali, ali sam ja propuštao taj događaj. Da sam samo znao...

I tako su oni mene uspeli da nagovore, i ja se te 2010. godine sa još moja dva dobra druga zaputih put Semberije na tu regatu. Kuma nas je odvezla kolima do Janje, jer sam svoj auto morao da ostavim kod nje ispred stana. Kum je sa ekipom već bio na „licetu mesta“ jer su oni tu noć ( subota na nedelju ) prespavali u Janji u improvizovanom kampu, sa još par desetina ljudi. Po dolasku u Janju primetili smo jednu interesantnu stvar. Samo su žene vozile kola. Pošto mi to nije bilo malo jasno, kuma mi je objasnila da žene dovoze muževe, i kolima odlaze do Pavlovića mosta gde ih čekaju. Radilo se o spustu od kojih 20km koji je potrajao dobrih 5,6 sati, počev od 10.00 ili 11.00 do 16.00 časova.

Kada smo došli u Janju, ova dvojica mojih drugara, a moram priznati i ja, samo smo se zgledali. A bilo je kao u Kusturičinom filmu. Samo je falilo da još neko poleti i stvar bi bila kompletna. Gomile ljudi, čamaca, opreme, roštilja na plin, mesa, ribe... i ceo jedan trubački orkestar. I to mojih prijatelja iz Šida sa kojima sam nekada svirao ( samo tužne stvari ). Bili su spremni da se i oni ukrcaju i da krene lumperajka. A kada je krenula...

Prvih sat, dva je bilo sve onako... kako da kažem...organizovano. Gradonačenil Bijeljine, Mića Mićić vozio se okolo u čamcu sa specijalnom stolicom i mezetlukom pod desnom rukom, kako bi svojim prisustvom dao značaja hepeningu, trube su svirale, vikalo se i pevalo... a onda je krenuo totalni urnebes kako se koja ekipa malo podgasila. U našem čamcu bilo je 15 ljudi... i jedno 6 ili 7 gajbi piva. Nas 5 ne pije pivo. Pa vi sad izračunajte koliko je to flaša piva po stanovniku čamca. Hahah. Šta reći osim da je na kraju, nakon iskrcavanja kod Pavlovića mosta, dok smo mi naš čamac uredno pakovali, pala i jedna tuča učesnika regate. Radilo se o nekoj dečurliji koja se malo više dohvatila flaše, pa krenula put regate sa svojim devojčicama u dva splava. Palo je neko koškanje i bilo je kao u gusarskim filmovima. Jedna ekipa pokušava da zauzme drugi splav, devojčice vrište i padaju u vodu. Peglanje u vodi. Trubači daju štimung... Ma šta da vam pričam. Sveopšte veselje. A pola Bijeljine sa obale posmatra i kida se od smeha.

E sad zašto ja ovo vama pričam. Pa u subotu su moji prijatelji i ja, sa svojim lepšim polovinama + deca, rešili da odemo malo do Bijeljine i provozamo se Drinom u istom čamcu, čisto da „ispitamo rutu“ pred novi rafting koji pada 07.08.2011. godine. I tako nas je moj kum dočekao sa svojom ekipicom, pa smo veoma brzo, nakon što smo se malo „prihvatili“ roštilja, pristupili montaži čamca. Beštija je ogromna. Radi se o vojnom, desantnom čamcu koji prima 15 ljudi i koga su za neke smešne pare momci kupili kao rashod iz rezervi Vojske RS. Čamac ima rampu koja se spušta, dakle nije u špic i na njega su ovom prilikom bile nakačene dve pente od po 20KS svaka. Čisto da se nađu. Ljudi, te pente zaista rade. Gurale su čamac uzvodno, uz brzi Drinu kao po šinama. I odmah da vam kažem da je Dunav, što bi rekao jedan moj drugar, učesnik dvodnevne pustolovine, „kesa“ u odnosu na Drinu. O Savi neću da trošim reči.

Drina je izuzetno ćudljiva reka koja u toku dana raste i opada, koja u toku godine toliko često puta menja svoj tok da to nije normalno. U odnosu na prošlu godinu, sada je to totalno drugačije rečno korito, sa ostrvima od šljunka koja su u međuvremenu nastala i gomilama debala koja vire iz vode i čekaju neoprezne putnike. Prošle godine su se neki momci polupali svojim plastičnim čamcem na jedno deblo, tako da je čamac pukao kao ljuska od jajeta. Dok su neki visili sa grana debla, neki su plivali kako bi se spasili matice reke koja je izuzetno jaka na nekim mestima, dok su ih ostali učesnici regate, uključujući i nas, kupili po Drini, a njihove stvari plutale po vodi.

Dakle radi se o izuzetno brzoj reci, ćudljivoj i opasnoj, koju čovek koji se nađe u čamcu, mora da poštuje i poznaje. U protivnom...

E sad, prvo smo se vozili i kupali tamo gde je to bilo moguće i gde Drina nije brza ( u rukavcima ) mi muški, potom smo provozali malo i žene.

Žurka je potrajala do kasnih večernjih časovak, kada smo krenuli put Šida, da bi u grad Save Šumanovića došli oko 23.00 časova.

I...

Varate se ako mislite da je ovde kraj. Nakon izlaska iz vode pao je dogovor, posle prozivke koju su prijatelji uputili piscu ovih redova, da se i u nedelju dođe na Drinu. Doduše u malo izmenjenom sastavu. Bez lepših polovina, koje su nas samo mrko gledale. Svakom od nas, kada je došao kući, očitana je „vakela“ od strane ženskog dela populacije, kako to nije lepo, kako smetamo ljudima, kako ne moramo baš i u nedelju ići, kako je bolje da ostanemo kući. Ženama uz skute. Međutim crv u nama je radio. A crv je čudna životinjka. Kada te napadne ne popušta. Žene su tada posegnule za poslednjim kecom u rukavu. Našim milim roditeljima. Ali avaj. Slaba vajda za četiri pustolova koji su u jutarnjim časovima, negde oko 9.30 časova već bili u Fiat Stilo karavanu koji je jezdio put Semberije.

Moja kuma, koja je jedna „zmaj žena“ u pozitivnom smislu ( kumoooooo pozdrav!!!! ) nije mogla „zlo da gleda očima“ pa je rešila da nešto po tom pitanju preduzme. Spakovala je stvari, stavila decu u kola i sa majkom, taštom moga kuma i legende, krenula... put Šida. Kod moje žene.

O tom „paklenom planu“ nisam imao pojma i saznao sam za zaplet događaja tek kada sam kao i svaki dobar i pažljiv muž pozvao kuću da saznam zadnje vesti, tračeve, i kako mi se ponaša naslednik – raskućitelj. Žena mi je kroz smeh rekla da ima goste iz Bijeljine.

Kumo svaka čast. Ako čitaš ove redove puno te pozdravljam i izvinjavam ti se što smo ti muža ukrali na dva dana i maltretirali tebe i klince. Nadam se da vas je žena ugostila kako valja, jer je nas tvoj muža, a moj kum ugostio carski. Drugari i ja smo zaista i iskreno oduševljeni i nadamo se da se vidimo na istom mestu 31.07.2011. godine. Ali prethodno vi morate da dođete 24.07.2011. godine u Šid. Hahha. Ala ima da se navozamo.

Šta reći za kraj. Možda rečenicu jednog od mojih drugova, učesnika ovoga „Ćeifa“: „Ljudi ako je ovako dobro na Drini, kako li je tek na raftingu na Tari“ ili reči drugog drugara i učesnika: „Ljudi pa ja mojoj ženi moram da kažem da je ovo banja. Banja!!!! Ovo prosto leči i ja moram češće da dolazim na lečenje“.

Veliki pozdrav za čitaoce. I izvinite što nije o kući.

Naravno, ako ste u mogućnosti otiđite u Semberiju, na Drinu, na rafting ili u Etno selo Stanišić i provedite se ekstra.