Preseljenje

U životu svakog od nas dođe i taj dan kada se moramo seliti. Setite se samo vaše mladosti. Selidba je inače jedan veoma veseo događaj. Samo psuješ koliko stvari imaš. Pa onda psuješ kada kreneš da ih pakuješ jer nemaš u čega da ih spakuješ, a kutija iz prodavnice ponestalo jer u njima odavno nema robe niti ista stiže pa ne možeš da iscimaš komšija Miku da ti ostavi koju, onako preko veze, jer su sve unapred rezervisane za one što gaje piliće. Taman su im za matično jato da zapate. I tako u tom preseljenju ima raznoraznih zgoda i nezgoda, veselih ili tužnih, sve zavisno od toga koliko se vežete za neki prostor koji kasnije napuštate.

Sa mog stanovišta, samostalan bračni život dobat je iz više razloga, a najbolji i najvredniji je stvaranje porodice, prijatelji koji vas posećuju i koji su takođe stali na ludi kamen i uplovili u bračne vode. Pa kad krenu žene da kukaju na muževe, da se žale jedna drugoj... te ovaj moj je ovakav, te ovaj moj je još gori... E kad u nekom periodu života deca dođu, onda je poželjno bežati iz stana ili kuće koji nisu vaši i pokušati, ako ste u mogućnosti da stvorite nešto svoje. A ako niste, opet i povratak pod tople roditeljske skute ne mora biti loš, jer u periodu odrastanja dece do njihovog kretanja u vrtić, babe i dede igraju nemerljivu ulogu vrednih čuvara slatkih malih „čedovišta“. Sa druge strane ovo teško vreme koje svi proživljavamo, učvrstilo me je u uverenju da će sve češća slika biti zajedničkog života više generacija pod istim krovom.

Ali idemo mi dalje sa seljenjem...

...I tako ako imate sreće da imate kutije krenete da se pakujete. A stvari... samo izviru. Da prosto čovek ne poveruje odakle su se stvorile. E kada se napakujete, logično, potrebno je da stvari spustite obično sa nekog 15. sprata u prizemlje. Pa krenete da psujete ko vas je naterao da idete na 15. sprat. Ja doduše nisam otišao toliko daleko nego sam se mudro zaustavio na 1. spratu. Ali sam opet psovao jer sam milion puta išao gore dole. E sad pošto ste sneli stvari red bi, jelte bio, da ih i natovarite. Postoje razne varijante prevoza stvari. Jedni koriste traktore, drugi kombije a neki, kao na primer moja malenkost, sopstveni prevoz za sitan inventar, a za krupnije kombi. Fiat Stilo karavan je kao stvoren za preseljenje jer kada mu oborite sedišta pozadi staje kamara stvari. Provereno, I još ako kum vozi isto Stila karavana, eto vam veselja jer ste pola posla obavili. Verovali ili ne, komplet sitnarije sa odelima je stalo u dva Stila, a i nešto drvenarije za uz put.

Sve to se odvija u četvrtak 26.05.20. godine.

Svanuo je petak 27.05.2011. godine. Još malo sitnarije trpa se u autić, a kada je sat otkucao 14.00 odlazim da se nađem sa ekipicom ne jednom ručku na padinama Fruške Gore. A ručak... ne može biti bolji. Babuška i štuka na talandari. Vino Hamburg iz Bikića, za mene dok sam ostalima poneo malo Skovina makedonskog belog, i malo Ždrepčeve krvi. Ostali su pili i pivca pa je druženje potrajalo do 17.00 kada sam morao da idem u stan jer me je čekala druga ekipa koja je trebala da tovari kabaste stvari u kombi koji sam tom prilikom pozajmio. Ja sam bio šofer. Po prvi put vozim kombi. Ja i jedan drugar, a druga dvojica u Stilaću kumovom. Ja i moj kompanjon ko Paja i Jare. Dva vozača malo jača sede iza upravljača... Haha. I lagano. U tri ture dušmanski nameštaj je premešten u Berkasovo, kod „tajka“ koji nas je prigrlio pod tople skute i dao nam je pravi azil za razliku od ovih lažnih azilanata. Umorna ekipa za venčanja i sahrane konačno je oko 21.00 časova došla sa poslednjim komadom nameštaja i istovarila ga, a potom sela da popije po jedno pivo. Izuzev mene koji ga ne pijem.

Još jedan prođe dan...

Subota i nedelja rezervisani su za postavljanje stvari koje smo prethodnog dana onako velikodušno nabacali kod „tajka“ u dvorište. Auuu, jedva smo se nekako smestili i raspremili stvari tako da nikome ne smetaju. Ovde pored „tajka“ moram da zahvalim i svastiki koja je stala na „ludi kamen“ i velikodušno nam ustupila na taj način svoj devojački stambeni prostor, tako da kuća nije tesna a ni čeljad nisu besna.

Ponedeljak. Krečenje staroga stana. Proklinjao sam dan kada sam se rodio. Krečio nisam odavno. Još od tinejdžerskih dana kada smo moj kum i ja rešili da malo „prevaljamo“ moju momačku sobu. Pa smo se pošteno namučili da je okrečimo, pri čemu smo se složili da ormar „od zida do zida“ tako moderan u doba naših očeva i majki kao zadnji vrisak mode, ne pomeramo nego smo ga zaobišli u širokom krugu valjka i četke.

Sada sam imao ispomoć u vidu majstora za krečenje. Tašte.

I krenem ti ja da krečim. I što više krečim sve mi više pada na pamet scena iz kultnog filma „Kako je propao rokenrol“ gde Đura pada u kreč, pa kada ga panduri vide kažu „...pokojni Toza...“. E gledajući sebe sve više sam ličio na pokojnog Tozu.Kada je došao majstor da mi skine klimu smejao se kao lud pa mi kaže: „Jel ti krečiš sebe ili stan“. Bilo kako bilo, u smiraj dana bili smo zadovoljni svojim radom. Bolje je bilo od nekih samozvanih profesionalaca. Malo glanca i brisanja mrlja od „Jupola“ i stan je spreman za primopredaju.

Utorak.

Idem na posao.