Razlog ovoga moga pisanja je jedan prelep događaj, koji u životima svakog od nas, mladih roditelja, unosi totalni haos i pometnju.
Dana 25.10.2011. godine rodila se u Sremskoj Mitrovici mala Lana Filipović. Zaista najlepši događaj ove godine, pored ove kuće koju gradimo naravno. Oni koji su roditelji setiće se tih trenutaka, a oni koji još nisu neka požure, jer se ta sreća ne može rečima opisati.
Porođaj je prošao ok, supruga se super oseća, ja sam cele prošle nedelje zasluženo „plandovao“ od posla i obaveza, pripremajući kako kuću tako i Laninog brata Aleksu za dolazak njegove seke i mame kući. Konačno u subotu 29.10.2011. godine došle su obe svojoj kući.
A tata... ko tata. Jedva je preživeo cepanje, što dragi moji čitatelji ovih mojih pisanija možete da primetite iz donje slike. Muke su to bile, jer ekipa je bila veoma „stručna“ i nadasve „motivisana“ prethodno se „orosivši“ povelikom količinom piva, pa kada su mali maligani zazvonili sivom moždanom masom, jedva su čekali ti moji drugari da nasrnu na mene.
Pantalone sam jedva sačuvao. Samo zahvaljujući tome što je u sali bila brojna starija familija koja ne bi blagonaklono gledala na to da jedna grupa „obesnih mladića“ napada nadu i uzdanicu familije, naročito ženine.
Elem, bilo je zaista OK i lepo smo se proveli do sitnih noćnih sati. Lanin brat Aleksa igrao je kolce i veselio se sa svojom braćom, a posle je, kao pravi domaćin, ispratio sve goste i uzeo metlu da počisti salu.
O kući nekom drugom prilikom.
Ovo je ipak bitnije. Razumite me.
